Kada sam imala 3-4 godina, mama me napustila. Ali ne svojom voljom, već je očeva mati otjerala, a mene nije dala da povede sa sobom. Oca nije bilo kod kuće. Mama plače, ja plačem. Gledam je kako sjeda u kombi. Otrčala sam u kuću i uzela neke patike i da idem sa mamom. Nane me uhvatila za ruku i nije me pustila. Plakala sam.
Nakon godinu dana mama se vratila. To sve mi je ostavilo velike traume. Svi misle da se ne sjećam ničega, kažu bila sam malena. A samo ja znam koliko puta plačem zbog toga i koliko me to boli. Bojim se života i da će tako mom djetetu biti.
Ne želim tu bol nikom. Možda prije i nisam sve dobro razumjela, ali što sam starija sve mi je gore. Proklinjem one što su mojoj mami uništili život. A oca krivim što je prije nije branio. Ne želim ovu bol, voljela bih se toga riješiti. Ne dozvolite da vam porodica pati. Borite se za nju. Mama volim te puno. Oprosti što ne pokazujem koliko te stvarno volim. Nadam se da ćeš mi biti najsretnija na svijetu.
IZVOR:ispovesti.com
0 komentari