Nemojte me shvatiti pogrešno. Ne želim da se žalim i da me neko sažaljeva. Samo bih volela sa nekim da podelim šta me muči. Do pre dva meseca sam živela normalnim životom kao i svi ostali. Može se reći da i dalje tako živim na izgled ali u duši nikako se ne osežam isto. Pre dva meseca mi na pregledu otkriju cistu. Hitna operacija. Pregledi, analize, cimanje, neizvesnost… Prođe operacija, nije baš bezazlena, ali sve super prošlo, dobro sam podnela jer sam mlada i zdrava. Mesec dana se čekaju analize. Šok, moram na konzilijum. To što su operisali je bio ogroman tumor koji je na granici između benignog i malignog. Znam da će sve biti u redu, pozitivna sam, ali ne mogu da lažem da mi je svejedno. Ceo život sam hrabra i jaka a sad osećam da sam krhka i slomljena. Uz sve to, imam odgovoran posao na kom svako malo imam neki kiks, nije uvek mojom krivicom ali moja odgovornost je da predvidim sve to. I tako mi dođe trenutak da bih samo sedela i plakala.
IZVOR ispovesti.com
0 komentari