Bila sam trudna i nosila sam prvo dete, naša finansijska situacija tada je bila jako loša. Jednu noć su mi krenuli bolovi, otišli smo sanitetom u bolnicu gde kažu da su bolovi bili lažni, da porodjaj nije još počeo i da idemo kući…
Sećam se napolju hladno, zimsko doba, mi se vraćamo u 4h ujutro, a ni dinara u džepu nismo imali, udjemo u neki autobus, dolazi kondukter do nas, ja spustila glavu i stavim kapu od sramote, muž mu kaže da nemamo ništa, ni karte, ni pare, a on me samo potapša po ramenu i kaže predji na ono drugo sedište tamo je toplije. Tu se rasplačem ko malo dete. Posle 3 dana na porodjaj nas je vozio naš prvi komšija kome su tih dana oduzeli vozačku dozvolu, ali nam je to rekao tek kada je došao da vidi bebu, dobri ljudi zaista postoje.
0 komentari