Potičem iz jako siromašne porodice, često smo ja i moja braća bez večere odlazili na spavanje. Nikada nisam slavila rođendan kao ostala djeca. Jedne godine, bila sam 5 razred osnovne škole, majka mi je rekla da mogu da pozovem najbolju drugaricu iz razreda da proslavim rođendan sa njom. Bila sam presretna, a pozvala sam i još jednu iz ulice, koja je jednu godinu starija od nas. Nisam imala komijuter, a ni radio da pustim muziku, tako da smo pričale i šalile se uz neki kolač koji je mama spremila. Sutradan je u školi ta moja “najbolja” drugarica drugima u razredu prepričavala kako je bilo užasno kod mene, kako nije bilo ni kupovne torte, ni muzike, a ni društva. Rekla je da je to najgori i najdosadniji rođendan na kojem je bila. Tada je jedan od školskih drugova rekao: “A šta si očekivao od nje (mene)… kvakva slavljenica, takav joj i rođendan… BIJEDAN!” te su se svi nasmijali. Bila sam mnogo povrijeđena, na ivici suza, ali u inat svima sam se suzdržala iako sam u sebi plakala kao nikada. Taj doživljaj je mnogo uticao na mene, iz nekoga inata sam učinila sve više i više, trudila se da postanem neko i nešto. Uspjela sam, postala sam neko i nešto… Imam 38 godina, udata sam, imam dva sina, stan, auto, vikendicu, znači sve, sve… i zamislite prije par dana ta moja “drugarica” koja me osramotila pred razredom dođla da traži posao u mojoj firmi, znači bilo kakav posao, ako treba i čistačica da bude, samo da prehrani porodicu. Željela sam je odbiti i da tako kažem nabiti joj na nos ono što mi je uradila, ali sjetila sam se svog djetinjstva i shvatila da njena djeca bez obzira što su njena zaslužuju i trebaju da imaju ako ništa onda redovne obroke i čistu odjeću. Prešla sam preko svega i zaposlila sam je, mada nikada joj neću oprostiti što me osramotila pred razredom.
0 komentari