Udala sam se odmah poslije srednje škole. Prva godina je bila kao u snu, imala sam divnog muža,
volio me i pazio i kao krunu naše ljubavi rodila sam godinu dana kasnije dijete.
Ali naša je sreća bila kratkog daha. Moj muž se razbolio i ma koliko bolilo morala sam se pomiriti sa gubitkom.
Nije to bilo lako. Imala sam 21 god. i bila sam udovica sa bebom.
Nisam znala šta ću sa sobom,sve dok jednog dana nisam pogledala svoju ćerku i rekla sebi:
hoću nešto da joj obezbjedim, neću da zavisimo od baka i deka. I tako sam upisala fakultet.
Nije bilo lako,ali zanimljivo svekar i svekrva su me podržali i pomagali i na tome ću im biti
beskrajno zahvalna,dok su moji roditelji govorili da se manem ćoravih poslova i da čuvam dijete,
da od toga nema ništa i da je to prevelik zalogaj za mene.
E pa nisu bili u pravu, ja sam danas inženjer elektrotehnike, imam siguran posao i egzistenciju za svoje dijete.
Zato,ljudi ne odustajte nikad u borbi, pogotovo ako imate za koga da se borite.
Izvor: ispovesti.com
0 komentari